“Čovek po imenu Uve” Fredrik Bakman

fredrik bakman knjige citanje

Koliko život ume da bude totalno sranje da poželite da ga sebi oduzmete i koliko neki nisu spremni da nastave da ga žive kada iz njega ode osoba koju vole? Ova pitanja bi svako mogao da postavi sebi posle čitanja planetarno popularnog književnog hita “Čovek po imenu Uve“. Ipak, on je toliko više od toga da sam sigurna da u ovom postu neću uspeti da nabrojim sve ono što ovaj roman čini apsolutnim književnim fenomenom. I knjigom koju bi poželela svakome da ima u biblioteci.

Teško mi je da pišem o ovom romanu najpoznatijeg švedskog kolumniste i blogera, od koga slavniji Šveđanin u ovom trenutku je samo jutjuber PewDiePie, unapred se plašeći da se ne ponovim, jer je napisano onoliko dužih i kraćih recenzija Uvea. Ako se to dogodi, ne zamerite, definitivno je nešto moralo da se primi od silnih tuđih reči koje sam mesecima čitala o ovoj knjizi i onako skeptična, kakva umem da budem prema svim histerično popularnim delima, a već sam o tome pisala OVDE, mislila da je samo prolazni trend. Kad ono, zavoleh Uvea na prvo čitanje kao da mi je rod rođeni. To se ne čini kao lako na početku kada ga upoznajete kao teškog namćora i kontrol frika koji svaki dan planira samoubistvo, a ono mu se nekako izjalovi. Razlog što ne želi više da živi je taj što mu je umrla žena, a on jednostavno bez nje ne misli ni da može ni da ima smisla da nastavi.

Dok on svaki svoj pokušaj detaljno planira i pokušava da sprovede, ja sam verovala da će na kraju to i uraditi, pa sam se unapred pribojavala te  melanholično-depresivne atmosfere koja bi mogla da zavlada pričom. Međutim, ne samo da se to nije desilo već sam u nekom momentu shvatila da moram da se kontrolišem dok je čitam u autobusu, da me ne bi ostali putnici iznenađeno gledali dok se smejem pročitanom. To kod nas i dalje ne prolazi, a ako vam se to i dogodi svi vas gledaju u stilu “jadna, malo je prsla, ali nije kriva, vidi u kakvoj zemlji živimo… a i šta može da bude toliko smešno u JEDNOJ KNJIZI?” Ipak, da ostavim te koji moje smejanje ne bi razumeli, a vratim se onima koji su doprineli da se humoristični delovi dese. To je čitava plejada vrlo neobičnih likova koji se pojavljuju u Uveovom životu baš u danima kada on jedino što želi je da se ubije, a oni ga u tome potpuno slučajno, sprečavaju. Ne znam da li mi je zabavnija Parvani, navalentna Indijka koja ne razume “ne” kao odgovor kada nešto želi, ili kicoš Andeš koji od dosadnog skorojevića postaje jedan skroz kul lik. Među svima njima pobedu je ipak odnela jedna…mačka.

Mislim da je moj omlijeni deo romana “Čovek po imenu Uve” počeo kada je u život “matorog džangrizala” ušla jedna olinjala mačka, nimalo umiljata i vrlo svojeglava. Da me sada ne shvatite pogrešno, kao oni što se voze sa mnom u autobusu, ali su mi najsmešniji bili Uveovi “razgovori” sa mačkom. Ok, nije ništa sporno to da čovek “razgovara” sa mačkom u smislu da joj na glas kaže da se pomeri sa kauča, da joj je hrana spremna i slično. Međutim, Fredrik Bakman je od svakog tog momenta napravio “dijalog” odnosno izmaštao šta bi mačka rekla Uveu na neke njegove rečenice, sa sve “govorom tela” koji bi uz to išao. Evo jednog od tih čuvenih “razgovora” da biste znali o čemu pričam:

Ali ideja je đavolski dobra”, saopštio je mački dok su se vraćali u kuću. Mačka nije delovala sasvim ubeđeno.

“Sigurno misliš da ovo sa strujom ne bi delovalo. Ali delovalo bi. Sigurno! Neka ti bude jasno!, vikao je Uve za njom.

Mačka je ušla u dnevnu sobu, sa govorom tela nekog ko mrmlja: “Ma, siiigurno, delovalo bi, naaaaravno…

Iako je možda lako da se pomisli da je ova knjiga još jedna oda velikoj i bezuslovnoj ljubavi, kao i o tome kako i neka “matora džangrizala” koje svako od nas ima u komšiluku mogu da se “prodobre”, nije tako. Ustvari, nije samo to. Ovo je knjiga koja nas onako nenametljivo uči kako se neke ozbiljne životne situacije i teškoće prevazilaze. Ali ne onako kako to rade knjige samopomoći, sa sve njihovim afirmacijama i konstantnim traženjem od nas da budemo “najbolja verzija sebe”, da uvek “mislimo pozitivno”, da “dan započinjemo sa osmehom” iako se sve oko nas raspada, tuga bude toliko duboka da niste u stanju ni usne u iskrivljeni osmeh da namestite. Zato sam je još na početku, preporučila kao knjigu koju bi svako trebalo da ima. Ja ću je sigurno poklanjati dragim ljudima kada god za to budem imala priliku.

Izdavač: Laguna

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *