“Kuća sećanja i zaborava” Filip David

Postoje tri teme koje su me uvek privlačile, a da ni sama ne znam zašto. Položaj žena u Islamu, fašizam i stradanje Jevreja na mene uvek deluju posebno. Niko blizak mi nije islamske veroispovesti, fašizam me dotiče koliko i svaku “normalnu” osobu koja je učila istoriju, a Jevrejin koji mi je do sada bio “najbliži”, jeste jedan Ernest iz gimnazije, sa kojim se nisam družila.

Zbog toga ne moram ni da vam pričam zašto me je zainteresovala ova knjiga. “Kuća sećanja i zaborava” je još jedna u nizu koja se bavi stradanjem Jevreja u Drugom svetskom ratu. Činjenica da je napisao Filip David, koji i sam deli kolektivno sećanje na stradanja svojih sunarodnika, samo je ovoj priči dala još jači kredibilitet.

Moram da priznam da je ovo prvo delo ovog autora koje sam pročitala. Zbog toga ne mogu da tvrdim da je napisana u njegovom prepoznatljivom stilu, kako piše u opisu knjige na njenim koricama. Ono što mogu da kažem je da mi se nekako čini da sam nešto propustila. A pročitala sam je celu, verujte mi. Ipak, nekako mi fale informacije o likovima koji se pominju. Možda bi trebalo da je pročitam još jednom.

U ovoj knjizi, za koju je Filip David prošle godine dobio Ninovu nagradu, on je pokušao da objasni prirodu ljudskog zla i njegovo poreklo. Ni posle čitanja mi nije jasno odakle potiče sva ta zloba koja je pokrenula to destruktivno ponašanje. Ne dopada mi se kada neki tvrde da je Hitler bio ljubomoran na Jevreje zato što su bogati, pa je odlučio da ih zbog toga uništi. Pa u tom slučaju bi svi bogataši nestali sa lica zemlje! Uvek ima neko ko je na njih ljubomoran i ko im želi loše.

Voz ima veoma važnu ulogu u ovoj knjizi, sa njim ona počinje, ali i završava. Njegova buka je nešto što je ostalo trajno urezano u sećanju Alberta Vajsa, glavnog junaka. Taj voz koji je prevozio Jevreje do mesta njihovih najvećih stradanja, logora, je mesto gde je poslednji put bio sa porodicom na okupu. Uspevši da se spasi, tako što su ga roditelji “izbacili” iz vagona kao i njegovog brata Elijaha, koga nikada više nije uspeo da pronađe, on život provodi tragajući za njim i sa grižom savesti što ga nije pronašao.

Na veoma simboličan način Filip David predstavlja snagu ljudskog dostojanstva i spremnost da se “ostane svoj” čak i u trenucima najveće opasnosti po život. Tako je Albert Vajs imao priliku da proživi život lagodno, pod imenom preminulog sina para folksdojčera koji ga je našao kao dečaka, ali je on to odbio i otisnuo se sam u nepoznatu i opasnu budućnost. U nekom momentu sam pomislila – da li je moguće živeti sa tuđim identitetom?

O nečemu sam još razmišljala nakon čitanja ove knjige. Da li bi pristali da nam se izbrišu loša sećanja, kada bi to moglo? Albert Vajs je to odbio, kada se našao u jednoj zgradi koja se zove “Kuća sećanja i zaborava“. Tamo je ušao u neku sobu u kojoj je mogao da ostavi sve ružne uspomene i da izađe sa “praznom memorijom”. Ipak, i on je pomislio ono sa čim se i ja slažem, a to je “šta je čovek bez sećanja“. Zbog toga je izašao iz nje, noseći sa sobom sve lepe i ružne uspomene koje su mu urezane u pamćenje. Mislim da bih uradila isto. Bez obzira na to što ima stvari koje bih rado da zaboravim. Ipak, one su deo moga bivstvovanja na ovoj zemlji, pa tako idu u paketu sa mnom.

Nešto o čemu razmišljam često nakon čitanja ove knjige podeliću i sa vama. Možda je ovo tehnika koja će nam svima pomoći da lakše “živimo život”. Radi se o rečenici koju je Albert Vajs čuo od svog oca. A ona glasi: “Ovaj naš svet nije baš neko savršeno mesto za život. Kada si u nekoj velikoj nevolji samo zatvori oči i pričekaj malo.”

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *