“Moja genijalna prijateljica” Elena Ferante

moja genijalna prijateljicaOvih dana često razmišljam o prijateljstvu, analiziram svoje prijatelje, njihovo ponašanje prema meni, moje prema njima… Kako u životu ništa nije slučajno (znam, baš je opšte mesto, ali mi si sviđa da se tako izrazim), na poklon dobijem roman “Moja genijalna prijateljica” i raspametim se! Ne postoji knjiga koju sam do sada pročitala, a da je u njoj tako dobro opisano žensko prijateljstvo. Elena Ferante, ko god ona bila, do srži je ogolila jedan od najkomplikovanijih ljudskih odnosa.

Rafaela i Elena su devojčice iz komšiluka, koje žive u Napulju pedesetih godina prošlog veka. Iako su na prvi pogled totalno različite, one postaju bliske prijateljice, odnosno drugarice, jer ko još sa deset godina ima prijatelje?! Priča počinje kada Lila, kako su zvali Rafaelu, u zrelim godinama nestane, a njen sin se obrati za pomoć Lenu, što je bio Elenin nadimak. Dobro je poznajući, ona shvati da je konačno došao trenutak koji je Lila često pominjala, kada će ostaviti sve i otići bez traga. Uspomene počinju da joj naviru, pa je ovaj roman, koji je prvi od četiri dela tzv. napolitanske tetralogije, priča koju Elena priča u prvom licu.

Ono što mi se odmah dopalo je što ona ne počinje od trenutka kada su se njih dve upoznale, nego od onog u kome su postale drugarice. To je bio događaj u kome su zajedno pokušale da se obračunaju sa jednim od najvećih dečijih strahova. On je imao ime i prezime i zvao se don Akile Karači, bio je njihov komšija, a njega su se ove devojčice neviđeno plašile i njegov lik zamišljale na svim baucima u bajkama.

Njih dve su bile totalno različite, što i nije iznenađujuće. Čvrsto verujem da svako od nas nema među svojim najbližim prijateljicama ni jednu osobu koja je ista kako ona, mislim karakterno i po temperamentu naravno. Naše prijateljice su najčešće potpuno različite. U ovom slučaju Lila je bila džambas, otresita, drska, neustrašiva i pomalo muškobanjasta. Elena je bila blage naravi, sa slabijom rešenošću u donošenju odluka, nežnija. Potpuno očekivano i prirodno, Lila je bila dominantnija prijateljica i neko kome se Elena u potaji beskrajno divila. Jasno vam je onda zašto se knjiga zove “Moja genijalna prijateljica“. Ono što ona nije znala, ili je naslućivala, ali se plašila sebi da prizna je to da se i Lila njoj divila. To je tako tipično u tim ženskim drugarstvima iz osnovne škole i bilo bi odlično kada bi smo sve već tada znale da je to tako, a ne da prođu godine i postanemo zrele žene, pa shvatimo da smo i mi za naše prijateljice bile genijalne.

Ovu priču je obojio i svojevrstan rivalitet koji je neprestano vladao između njih dve. Da i ovo je nešto toliko tipično, samo znam da mnoge od nas ni za živu glavu ne bi priznale da je tako bilo. Pobogu, pa to bi značilo da smo bile ljubomorne na svoje drugarice, a to nije društveno prihvatljivo. Istina je da je to tako realno i obostrano, koliko god mi mislile da naša drugarica nema zbog čega da nam zavidi. Lila i Elena su se “takmičile” oko svih onih dečijih stvari koej podrazumevaju sa kim će se družiti, ko ima kakvu lutku… Kada su shvatile da ih iz siromašnog predgrađa Napulja u kome su živele, može da izvuče obrazovanje, počele su da se nadmeću u učenju i broju pročitanih knjiga. Posle su na red došli momci, prvi poljupci, vatanje i sve te stvari koje nam tako komplikuju adolescenciju, a da tada nismo ni svesni da svi prolazimo kroz isto. Iz naše percepcije uvek se javlja ona skrivena misao “blago njoj”!

Nakon osnovne škole Lila nije mogla da nastavi školovanje, iako je bila odličan đak, a Elena se upisuje u gimnaziju. Ipak, ona i dalje misli da je njena drugarica u boljem položaju dok radi u očevoj obućarskoj radnji i pokušava da postane dizajner cipela, iako njen otac njene crteže i skice smatra čistim budalaštinama.

Priča dobija neverovatan obrt kada Lila, koja je nekako uvek bila svoja i zbog svog odnosa prema muškarcima smatrana sigurnim kandidatom za usedelicu, odluči da se veri i to sa samo petnaest godina. Njen izabranik je ni manje, ni više nego sin onoga koga se u detinjstvu najviše plašila. Stefano Karači je, nakon očeve smrti, postao dobrostojeći momak radeći u porodičnoj kobasičarskoj radnji. Pripreme za njihovu svadbu su okupirale ceo kvart, a sa tom proslavom se završava ovaj fenomenalan roman.

Jedan par cipela ima posebno mesto u ovom romanu i upravo se zbog njega Lila, na dan svog venčanja, oseti izdanom od srtrane muža! Sad vam je valjda jasno što sam odmah pojurila da kupim i drugi deo, a uskoro ću i o njemu pisati na blogu. Do tada, pišite mi u komentarima, kako se vama dopala ova knjiga, ako ste je pročitali.

Izdavač: Booka

 

 

 

 

 

Tagged , , , ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *