“Moja kći Ejmi” Mič Vajnhaus

ejmi vajnhaus

Kada je 18. juna 2011. godine publika na Kalemegdanu gledala pijanu Ejmi Vajnhaus kako pokušava da održi koncert, nije ni slutila da prisustvuje istorijskom momentu. To je bio njen poslednji nastup. Malo više od mesec dana posle, 23. jula, britanska pevačica je preminula. Ja nisam bila na tom koncertu, a nisam ni bila preveliki fan Ejmi Vajnhaus, ali me neka posebna emocija obuzimala kada god sam slušala njene pesme. U danima posle njene smrti, kada su se mediji utrkivali ko će objaviti “sočnije” informacije iz njenog tako kratkog života, u nekom od priloga sam čula da je od tinejdžerskih dana bila sklona samopovređivanju. Pa jel moguće da to njeni najbliži nisu primetili? – pitala sam se. Odgovor na to pitanje sam potražila u knjizi “Moja kći Ejmi” koju je napisao njen otac.

Mič Vajnhaus je na početku ove knjige predstavio malu devojčicu Ejmi koja je volela da sluša džez sa svojom porodicom i maštala o tome da jednog dana bude slavna pevačica. Živela je u tipičnoj jevrejskoj porodici, koja je svaki petak provodila na ručku kod njene bake, očeve majke, koja je bila njen najveći fan. Tako bar tvrdi Mič. Škola joj izgleda nije baš dobro išla, pa je promenila nekoliko. Njen život se u globalu nije mnogo razlikovao od većine druge dece koja su odrastala u Britaniji do momenta kada je njen otac upoznao drugu ženu i napustio njihov dom.

Ne treba mnogo mudrovati da bi se shvatilo kako je ovo uticalo na Ejmi, u to vreme na pragu ulaska u pubertet, ali je njen tata to u knjizi pomenuo nekako bez griže savesti i kao nešto što se desilo, a nije imalo baš nikakvog uticaja na kasniji problem sa zavisnošću njegove ćerke. Ja sam sklona da mislim drugačije i čini mi se da je baš to bio okidač koji je Ejmi uveo u potrebu da se samopovređuje. Sve je krenulo sa pirsinzima i to kada je imala samo 12 godina, što izgleda njenom tati i nije bilo strašno. Dobro, ipak su živeli u Londonu, a gledajući mnoge dokumentarce o mladima u Britaniji, shvatila sam da je to kod njih uobičajen “nakit”. Za mene nije i nikad neće biti, pa koliko god me smatrali staromodnom, priznajem da “bušenje po telu” doživljavam kao potrebu da povrediš sebe, pre nego da se ukrasiš!

Do momenta kada se u životu Ejmi Vajnhaus pojavio Blejk Sivil, njen budući muž i po rečima njenog tate glavni krivac što je pevačica prešla na “teške droge”, ona je već uveliko konzumirala one koje zovu “lake”. Kakva notorna glupost deliti nešto što je u svakom slučaju pogubno za organizam na “teško” i “lako”. No dobro, Blejk je taj sa kim je Ejmi počela da koristi heroin. Bez namere da branim tog lika, ali ipak nije bilo “teško žabu u vodu naterati”. Ona se u njega zaljubila do ludila, a znamo šta je sve u stanju žena da uradi zbog muškarca za kim ludi, pa eto i da uzima heroin, da bi mu bila što bliža. Ceo album “Back to black” je nastao u tim danima kada je bila konstantno omamljena od droga, a sve pesme su bile posvećene njemu.

Kroz celu knjigu stiče se utisak da je njen otac stalno bio uz nju, za razliku od majke, koju je Mič Vajnhaus pomenuo možda dva puta, u neke dve situacije kada je Ejmin život bio ugrožen. Za sve to vreme on je “kao vodio dnevnik” u koji je zapisivao rečenice tipa “Zar se opet vraćamo na početak”, svaki put kada bi se Ejmi ponovo vratila drogama, a kasnije alkoholu. Nešto ne mogu da ga zamislim kako u takvoj jednoj agoniji u koju se pretvorio život njegove ćerke, ali i svih njih, on sedi za radnim  stolom i zapisuje “Zar se opet vraćamo na početak”.

Ne mogu da se otrgnem utisku da su svi oni njeni najbliži, nekako “ispustili Ejmi”. Čini mi se da je prošla kroz njihove živote, krhka i osetljiva, a da niko od njih nije pokušao da otkrije uzrok takvog njenog ponašanja, a ne samo da rešava posledicu. To se vidi u nekim situacijama kada njen tata opisuje njenu veliku tremu pred nastupe, njenu nesigurnost u sebe i nezadovoljstvo fizičkim izgledom, zbog čega je i počela da od sebe pravi nekakvu “kostimiranu devojku iz šezdesetih” sa previše natapiranom kosom i previše naglašenom šminkom.

Priča o Ejmi Vajnhaus je učinila da se kao novinar malo stidim ponašanja svojih britanskih kolega, koji su zarad šokantnih naslovnih strana, objavljivali najgora izdanja ove mlade devojke, bez razmišljanja da je ona ljudsko biće kome treba sačuvati bar neko dostojanstvo, ako ona to sama nije u stanju. Knjiga mi je samo potvrdila da su tabloidi u Britaniji mnogo doprineli njenom lošem kvalitetu života i da joj nisu dali mira, iako je očigledno bila osetljiva. Da ne pričam da su dobro plaćali izjave nekim ljudima, koje su Ejmi povređivale i direktno uticale i na njenu karijeru. Baš im nije na čast!

Priča o Ejmi Vajnhaus je učinila da kao roditelj još više vodim računa o svojoj deci i pratim svaku njihovu promenu ponašanja, kao i da ih na način primeren njihovim godinama, učim koliko je veliko zlo droga. Mič Vajnhaus kaže da mu je to bio jedan od glavnih motiva za pisanje ove knjige. Ako je tako nije važno da li je novac od njene prodaje otišao u fondaciju “Ejmi Vajnhaus”, kako on tvrdi, ili u njegove džepove. Važno je da je imao dobru nameru … valjda.

Izdavač: Čarobna knjiga

 

Tagged , , , , , , , , , ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *