08 Jul Recenzija knjige: Sto godina samoće, Gabrijel Garsija Markes – Da li je Makondo obećani grad?
Nisam se mnogo dvoumila kada je trebalo da odaberem prvu knjigu o kojoj ću pisati na svom blogu. Ne volim kvalifikacije kao što su omiljena, najdraža, najinspirativnija knjiga i slično, tako da bi svoj odnos prema romanu “Sto godina samoće” opisala ovako: Kada bi na dve police morala da rasporedim sve knjige koje sam do sada pročitala, ova bi bila na jednoj, a sve ostale na drugoj.
Negde sam saznala da su neki koji su hteli da ospore Markesovu književnost, definisali ovu knjigu kao štivo za tinejdžere, domaćice i vojnike. Ja sam je čitala baš u ranom tinejdžerskom dobu, pa je možda i to razlog što je smatram posebnom. Istina, pročitala sam je ponovo i desetak godina posle, ali moram da priznam da mi je osećaj dok je čitam ostao isti. A to je neko prepuštanje jednom imaginarnom svetu i potpuno isključenje iz realnog. Ali samo dok čitate. Posle vas i te kako navodi da razmišljate o vrlo stvarnim životnim činjenicama.
Ono što bih preporučila svakome ko poželi da pročita ovu knjigu, jeste da stavi olovku i papir pored sebe. U suprotnom neće moći da pohvata ko je ko u mnogočlanoj familiji Buendija, oko koje se i vrti cela priča. Svi muški naslednici dobijaju kao deo imena Aurelijano, po osnivaču loze, pa je teško popamtiti ih sve. Ja ne znam ni sada da ih pobrojim. Pitam se samo kako se Markes nije pogubio u moru likova dok je pisao ovo delo.
sto godina samoće - utisci
Već od prve strane, mene je obuzela ta fantastična atmosfera izmišljenog sela Makonda. Kada bih znala da slikam, mogla bih da vam prenesem kako ga zamišljam. Nažalost, sva moja kreativnost se izgleda iscrpela na pisanje! Tu tropsku klimu u Markesovim romanima nekako uvek osećam i to mi se posebno dopada. Dete sam leta, pa je vrućina deo moje suštine. Dok sam čitala ovu knjigu zamišljala sam raskošne karipske lepotice kako se ljuljaju u visećim mrežama i muškarce sa belim šeširima i lanenim pantalonama dok puše cigare.
Bez obzira na to što i u ovoj, kao i u drugim Markesovim knjigama, ima tragičnih događaja, nesrećnih sudbina i neke učmale depresije, ja u njima ipak, prepoznajem jednu radost života. Njegovo slavljenje u najprizemnijim slojevima. I to je ono što najviše cenim u literaturi pokojnog Gaboa.
Mnogo je momenata u ovoj knjizi koji su plod Markesove bujne mašte. Ili mašte njegove babe, koja mu je, kako je sam govorio, pričala razne fantastične priče, tokom njegovog odrastanja sa njom u mestu Arakataka u Kolumbiji. Samo je jedna stvar tu veoma zanimljiva! Iako vam zdrav razum kaže da su mnoge stvari opisane u ovom romanu nemoguće, Markes ih je tako upakovao, da vas lako uvodi u iluziju stvarnog postojanja Makonda i zbivanja u njemu.
Kako bih volela da vidim ekranizaciju romana “Sto godina samoće“! Mnogi su potraživali prava od Markesa za vreme njegovog života, ali je do sada ostala jedino spekulacija da je baš naš Emir Kusturica trebao da predstavi Makondo. Zamislite kako bi to bio genijalan film, sa sve Ciganima koji lete i ćurkama u krupnom planu! Ipak, Gabo je preminuo, a od filma i dalje ništa.
Bez namere da vam prepričavam ovo delo, reći ću vam samo da je cela loza Buendija opisana na osnovu proročanstva ciganina Melkijadesa koje se završava ovako: “prvi iz plemena vezan je za drvo, a poslednjeg jedu mravi“. I tako zaista biva! Pročitajte ovu knjigu, čak i ako vas odbija to što je na spisku obavezne školske lektire. Videćete da nisu po sredi samo Markesove izmišljotine, već ovo delo ima mnogo dublje značenje koje može biti i istorijsko i sociološko, pa čak i psihološko. A napisano je veoma zanimljivo i zabavno tako da se lako čita. I to više puta!
Napomena: Ovaj post je prvobitno bio objavljen kao moja prva recenzija o nekoj knjizi na nekadašnjem izdanju bloga “Sa knjigama na ti”.
No Comments