29 Jul Recenzija knjige: Nesporazum u Moskvi, Simon de Bovoar – Kako to izgleda “slobodna veza”?
Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr su jedan od najpoznatijih i najintrigantnijih parova intelektualaca svih vremena. Oni su rodonačelnici “slobodne veze”, pa su tako svoj višedecenijski brak često “osvežavali” brojnim ljubavnim aferama. Simon de Bovoar je uz sve to tvorac modenog feminizma, a Sartr zagovornik ateističkog egzistencijalizma u filozofiji, ali i onaj ko je izrekao poznatu rečenicu: “Ljubav, to je ceo život žene i samo epizoda u životu muškarca”. Novela “Nesporazum u Moskvi”, iako napisana kasnih šezdesetih, objavljena je, po autorkinoj želji, tek posle njene smrti zbog nekih aluzija na njen i Sartrov odnos. Kako posle svega rečenog da ne poželim da je pročitam?!
nesporazum u moskvi ukratko
Filozofiju sam volela i rado učila u gimnaziji, a na fakultetu mi nije teško padalo da čitam mnoge stranice filozofskih dela, među kojima je i Sartrova “Kritika dijalektičkog uma”. Za razliku od svih tih “knjižurina” sa ozbiljnim brojem stranica, u ovoj noveli na jedva stotinak strana Simon de Bovoar je otkrila neke ključne probleme sa kojima se susreću svi parovi, bili oni filozofi ili ne. Naizgled samo priča o putovanju u Moskvu bračnog para Andrea i Nikol, ubrzo postaje mnogo više od toga. Svako sa svog stanovišta analizira njihov odnos, a čini se da iako duboko različiti, muškarci i žene ipak u vezi imaju slične nedoumice i strahove. Tako dok saznajemo da se Nikol oseća usamljeno i nedovoljno privlačno svom mužu, on isto tako pati misleći da joj nikada nije bio dovoljan.
nesporazum u moskvi utisci
Baveći se muško-ženskim odnosom Simon de Bovoar je u ovoj noveli provukla i priču o starenju. Izgleda se ona nije lako mirila sa godinama koje su joj nadolazile, a starost joj je bila noćna mora. Možda bi čovek i trebalo da je razume, zato što bi svaka žena verovatno bila tako nesigurna pored muškarca kakav je bio Sartr sa armijom svojih ljubavnica. Još jednom sam se i ja zamislila na temu starenja, a nekako mi se u poslednje vreme stalno tu negde mota. Časna reč nisam ja u pitanju! Upravo to me i zbunjuje, srećem žene u svom okruženju koje još nisu prevalile četrdesetu, a već uveliko pričaju o botoksima i tretmanima podmlađivanja, a meni to ni na kraj pameti nije. Možda sam se duhovno “zamrzla” u ranim tridesetim, pa i svoje telo vidim očima one što sam bila pre nekoliko godina?! Ili je to samo moj odbranbeni mehanizam, a zapravo se plašim starenja?!
Zanimljiv je i autorkin blagi animozitet prema bivšem SSSR-u i svemu što asocira na komunizam u noveli koja se verovatno simbolično zove “Nesporazum u Moskvi”. Rođenje u buržoaskoj porodici u Francuskoj, kao i život u Parizu, sigurno su uticali na njenu fascinaciju tekovinama zapadnih zemalja, koje u Rusiji nije mogla da nađe, osim u baru hotela “Nacional”, gde se Nikol u knjizi, a verovatno i Simon u stvarnom životu, jedino osećala kao “svoj na svome”.
Na kraju mi kao ženi ostaje neki malo “gorak ukus u ustima”. Valjda je to zbog saznanja da se i jedna takva intelektualka i borac za ženska prava, kakva je bila Simon de Bovoar, osećala sputano od muškarca koga je volela i porodice kao takve. Imala je i ona snove o doktoratu i katedri na Sorboni, koji se mogao očekivati posle činjenice da je u dvadesetprvoj godini života diplomirala filozofiju. Želela je da dokaže vrednost ženskog mozga. Onda je upoznala Sartra i postala samo još jedna zaljubljena žena, koja je iz ljubavi prema muškarcu, žrtvovala sve svoje mladalačke ambicije i dozvolila je, kako je napisala u ovoj noveli, “da je iscede muž, sin, kuća…” Ne primećujem da se mnogo šta promenilo ni sada… i to me malo frustrira!
Napomena: Ovaj post je prvobitno bio objavljen na nekadašnjem izdanju bloga “Sa knjigama na ti”.
No Comments