Ljudi su uvek imali potrebu da pišu. To nije tekovina savremenog doba, samo je upravo ono donelo pregršt novih mogućnosti za beleženje svojih misli. Mnogo je lakše kuckati na tastaturi lap-topa, nego grebati kamenom po zidovima pećine, zar ne? U ovom postu sam pokušala da odgovorim na pitanje zašto ljudi pišu knjige, podstaknuta nekim dešavanjima, ali i nadahnuta rečima Orhana Pamuka, prilikom njegove nedavne posete Beogradu.

Upravo je izašla iz štampe nova knjiga jedne naše glumice, koja je u nekom momentu svog života poželela da nešto napiše. Naravno, kreće huk hejtera na sve strane, a priznajem da se i sama često upletem u njihovu mrežu. Ali, kada bolje razmislim, pa neka je… Ko brani meni, tebi što ovo čitaš, ili nekom tvom prijatelju za koga misliš da je veoma kreativan da napišemo knjigu? Da, znam da su novac i i potraga za izdavačem veliki problem, ali ne moramo svi da postanemo Dž.K. Rouling. Neće mnogo njih to ni uspeti, da se ne lažemo.

U poslednje vreme sve češće čujem komentar “Samo još fali knjigu da napiše”, koji naravno ima pežorativni karakter. Nekako je nešto što je plemenita ljudska veština, uspelo da postane sinonim za pokušaj da se napravi pametan, onaj ko to baš i nije. A šta ćemo sa svi onim kupljenim fakultetskim diplomama i ljudima koji se kriju iza naočara, koje najčešće nemaju dioptriju, samo da bi izgledali intelektualnije?! Da znam, oni su baš onako “bljak”. Ali zašto se oni koji su neke svoje misli ili iskustva, ma šta god, uvezali u neke korice, a one onda stavljene na police knjižara, poistovećuju sa njima. Mislim da to nije fer.

Zašto ljudi pišu knjige?

Svako ima pravo da piše. Tačka. Samo treba imati mnogo pročitanih knjiga u glavi da bi mogao da shvatiš da neće svi koji se pera late biti Markes, Dostojevski, Ljosa, Andrić, Selimović… Uvek je bilo i biće vrhunskih pisaca, čija se dela čitaju i mnogo posle njihove smrti. Isto tako, puno je onih koji su poželeli da se izraze pisanjem, ili makar da imaju knjigu na čijim će koricama pisati njihovo ime, iako im tiraži nisu premašili stotku.

Zašto ljudi pišu knjige? Da bi izbacili svoje frustracije, da bi suzbili strahove, da bi ih ljudi poštovali, da bi pobegli od stvarnosti, da bi imali sa čim da se pohvale potomstvu, da bi iskazali svoje mišljenje o svetu u kom žive, da bi se zabavljali, da bi preneli neko svoje iskustvo u nadi da će drugima pomoći, da bi… ima sigurno još mnogo toga, ali mi je ovo što sam navela prvo palo na pamet. Kada sagledate sve ove razloge, onda vam je valjda jasno da stvarno ne treba zamerati ljudima što pišu.

Odgovori Orhana Pamuka

Na ovu temu govorio je i Orhan Pamuk, kada je krajem prošle godine gostovao u Beogradu. On je rekao da ga mnogo uznemirava kada ga ljudi pitaju zašto piše, kao i da to pitanje doživljava kao negativno, ono koje sa sobom nosi poruku “zar nemaš nešto pametnije u životu da radiš”. On sigurno nema, zato što od svog pisanja može baš dobro da živi!

Elem, on je tom prilikom otkrio koje sve odgovore daje na to pitanje i kako sam ja uspela da ih zabeležim, bilo ih je petnaest.

1. Zato što imam unutrašnju potrebu da pišem

2. Zato što ne mogu da radim normalne poslove kao drugi ljudi

3. Zato što želim da mi (Turci), ali i ceo svet shvatimo kako se živi u Istanbulu i u celoj Turskoj

4. Zato što želim da čitam knjige kakve i sam pišem

5. Zato što volim da drugi ljudi čitaju moje romane

6. Zato što sam ljut na sve

7. Zato da bih shvatio zašto sam tako ljut na sve

8. Zato što volim miris papira

9. Zato što je to navika, strast

10. Zato što se plašim da ću biti zaboravljen

11. Zato što kada započnem esej, stranicu, priču moram i da je završim

12. Zato da bi me svi pitali šta pišeš sada

13. Zato što je uzbudljivo da sve lepote sveta pretočim u reči

14. Zato što nikada nisam uspeo da budem srećan

15. Zato da bih bio srećan

Napomena: Ovaj tekst sam prvobitno napisala i objavila 2017. godine na tadašnjem blogu “Sa knjigama na ti”, a nastao je nakon što sam prisustvovala Pamukovom druženju sa čitaocima u Beogradu.