30 Aug Recenzija knjige: Čudan osećaj u meni, Orhan Pamuk – Epska ljubav velikog gospodina
Kako početi pisati o knjizi koja se završava rečenicom “Na ovom svetu ja sam najviše voleo Rajihu“, koju izgovara Mevlut Karataš, ulični prodavac boze, a ovo delo je upravo priča o njegovom životu? Posle gotovo šesto strana jednog raskošnog romana, koji ima mnogo slojeva, i dalje me fascinira sposobnost Orhana Pamuka da tako jednostavnim rečenicama opisuje tako jake emocije i na taj način ga završi. Pritom se radnja odvija od 1968. do 2012. godine i možete misliti šta se sve u tih 44 godine dogodilo u životu glavnog junaka i njegove porodice, kao i u samom Istanbulu u kome on živi!
čudan osećaj u meni - utisci
Ovo je priča o pomenutom Mevlutu, koji sticajem na prvi pogled nesrećnih okolnosti, doživljava najveću ljubav i proživljava lep brak sa Rajihom, iako se zapravo zaljubio u njenu sestru! Ako vam ovo zvuči budalasto, verujte mi da u izvedbi Orhana Pamuka ne deluje ni malo, već je samo prikaz života kakav on i jeste u suštini. Da bi pojasnila ovu situaciju, moram da vama otkrijem neke detalj. Mevlut je na svadbi jednog rođaka gledao devojku čije su mu oči ostale u sećanju i u koju se zaljubio. S obzirom na to da je ona u tom trenutku bila maloletna, odlučio je da joj piše ljubavna pisma do punoletstva, pa onda da je zaprosi. Svoju ideju je poverio bratu od strica Sulejmanu, koji je ključni igrač u ovoj priči. Naime, on je prevario Mevluta, rekaši mu da se devojka zove Rajiha, a ona se zvala Samiha i bila je najmlađa od tri sestre od kojih se najstarija Vediha u tom trenutku udala. Znam da deluje pomalo nemoguće za pamtiti sva ta imena i rodbinske veze, ali se autor i za to pobrinuo, pa na početku ove knjige imate rodoslov svih likova.
Elem, Sulejman je prevario Mevluta, kako bi Samihu, koja je bila najlepša od tri sestre sačuvao za sebe, jer se sestre, kako tradicija nalaže, ne smeju udavati preko reda. Tako je on smislio da Mevlutu poturi Rajihu, srednju sestru, a ovaj za to saznaje u noći kada je otišao da je otme iz roditeljske kuće. Da, sve ovo se dešava u drugoj polovini dvadesetog veka u Turskoj, a verujem da u pojedinim delovima ove zemlje, to može da se desi i danas. Mislim to da ukradete devojku koja vam se sviđa!
Prelomni trenutak ovog romana je taj kada Mevlut saznaje da je obmanut i da Rajiha nije devojka na čije oči je mislio dok je pisao ljubavna pisma. To je i momenat kada sam ja “zavolela” ovog prodavca boze iz Istanbula, zato što se poneo dostojanstveno muški i nije otkrio prevaru, već je odlučio da devojku koju je oteo, uzme za ženu. Zbog toga je verovatno i bio nagrađen, pa je jako brzo shvatio da je Rajiha “kao stvorena za njega” i zavoleo je iskreno. Opisi njih dvoje kako provode dragocene zajedničke trenutke u maloj garsonjeri u siromašnom delu Istanbula, su neprocenjivi. U njima je Pamuk ogolio emocije između dvoje ljudi i “očistio” ih od svih materijalnih stvari kojima bi mogle biti pritisnute, tako da je uživanje čitati te rečenice.
Sudbina se poigrala tako da je Mevlut u poznim godinama završio u braku sa Samihom, kojoj je pisao pisma, ali vam neću otkriti kako je do toga došlo, zato što to morate da pročitate u ovom romanu. Baš zbog takvog spleta okolnosti možemo da se zapitamo da li je svakome od nas sudbina zapisana, tako da neke stvari koje moramo da doživimo, ne možemo da izbegnemo. Samo nešto na teži, a nešto na lakši način!
Negde sam pročitala da je u ovom romanu Orhan Pamuk dao najslikovitiji i najtemeljniji opis rodnog grada, od svih dosadašnjih knjiga. S obzirom na to da još uvek nisam bila u Istanbulu, čemu je delimično uzrok i strepnja od novih terorističkih napada, mogu da kažem samo da sam i u ovom romanu, kao i u njegovom delu “Muzej nevinosti“, imala utisak da šetam ulicama Istanbula, osećam miris kebaba, gledam kofu koja se na kanapu spšuta sa četvrtog sprata, da bi u nju bozadžija stavio flašu sa bozom.
“Čudan osećaj u meni” je roman u kojem se paralelno sa ispredanjem priče o sudbini jedne porodice, opisuju političke i društvene promene koje su se dogodile u Turskoj u tom periodu od skoro pola dvadesetog veka. On je hronika iz očiju jednog pojedinca koji se sve vreme tokom svog života i svih dešavanja u njemu, pita kakav je to osećaj po kojem se razlikuje od ostalih.
Teško mi je bilo da počnem da čitam romane Orhana Pamuka, na šta je dobrim delom uticala i jedna bibliotekarka, koja mi je svaki put kada uzmem u ruke neku njegovu knjigu, sugerisala da je “mnogo težak i naporan”. Složiću se sa njom da je težak, ali zato što se on u svojim romanima ne zadovoljava površnim opisima ljudskih života, pa čak ni građevina, događaja i slično. Ne, on je toliko temeljan, precizan i kao svaki pravi “štreber” veoma dobro istraži materiju o kojoj piše. A to je nešto što jako cenim kod njega i rado preporučujem njegove romane, a posebno ovaj “Čudan osećaj u meni“. Potrebno je samo malo više vremena za čitanje i više koncentracije, a uživanje je zagarantovano.
Napomena: Ovaj post je prvobitno bio objavljen na nekadašnjem izdanju bloga “Sa knjigama na ti”.
No Comments