07 Sep Recenzija knjige: Senka vetra i ostali delovi serijala “Groblje zaboravljenih knjiga”, Karlos Ruis Safon
“Senka vetra“ je jedna od onih knjiga koju kada pročitate pomislite kako ništa slično niste čitali do tada. Nije da ih ima puno u kojima možete da nabasate na „groblje zaboravljenih knjiga“, pa zato i jeste logičan takav zaključak. Prvi put sam je pročitala pre nekoliko godina i zahvaljujući njoj svrstala Karlosa Ruisa Safona na listu pisaca kojima ću se vraćati, ali i na listu mojih omiljenih Španaca, među kojima su Pedro Almodovar, Salvador Dali, Havijer Bardem, Aleks de la Iglesija.
Kada je krajem godine izašao poslednji nastavak ovog serijala koji čine: „Senka vetra“, „Igra anđela“, „Zatočenik nebesa“ i „Lavirint duhova“, odlučila sam da se upustim u, kako se pokazalo veoma napornu avanturu iščitavanja svih delova, što će reći i ponovno čitanje prve dve knjige, koje sam već bila pročitala. U pitanju je oko 2000 strana i ja koja žongliram između dece, posla, kuće, pokušaja da ne zapostavim socijalni život… Ipak, kada sam završila sa čitanjem bila sam zadovoljna.
senka vetra - Ili kako se sve završilo
Priča koja se odvija u ovom serijalu je veoma složena, a počinje, na prvi pogled, veoma jednostavno. Knjižarev sin odlazi sa ocem u neku biblioteku koju drže u tajnosti ljubitelji antikvarnih knjiga i tamo pronalazi jednu po imenu „Senka vetra“, koja ga toliko obuzme, da on kreće u potragu za ostalim delima njenog autora Hulijana Karaša. Međutim, on saznaje da neko ide redom i pali svaki primerak njegovih dela koji je opstao i tako Danijel, pomenuti knjižarev sin, biva uvučen u jednu ozbiljnu porodičnu, ali i ličnu Karašovu tragediju.
igra anđela - Ili kako je sve počelo
“Igra anđela” vremenski opisuje period pre “Senke vetra” i u priču uvodi pisca Davida Martina, čijem liku je, čini mi se, Safon dao najviše sebe. To sam zaključila zbog toga što su obojica imali jedan zaokret u pisanju, samo jednom je on doneo slavu, a drugom ludilo. David Martin je bio pisac petparačkih horor romana, dok jednog dana nije dobio ponudu da napiše kapitalno delo, koje ima veze sa religijom. On to prihvata, iako će tako “sklopiti pakt sa đavolom”, što zvuči apsurdno, ali samo to vam se nameće kao zaključak na osnovu opisa Gazde za koga je pristao da ga napiše.
Safon je započeo karijeru kao pisac tinejdžerske horor trilogije, a onda je verovatno odlučio da bude “zreo” i tako je nastala “Senka vetra”, a posle nje i ostali delovi serijala. “Igra anđela” nema puno veze sa prvom knjigom, osim što se i ovde pominju otac i sin Sempere, samo što je ovde Safon uveo i Danijelovu majku, koja je posebno povezana sa Martinom. Sad sam vam sigurno stvorila pravu konfuziju, ali nju smo doživeli svi koji smo “zakoračili” u groblje zaboravljenih knjiga. Kažu da ova knjiga može da se čita i pre “Senke vetra”, ali ja bih ipak preporučila da se krene redom, ali ne hronološkim, nego izdavanja.
zatočenik nebesa - jedna uzbudljiva životna priča
Od kako ga je Danijel pronašao na ulici ispred Barselove kuće kao prosjaka, Fermin Romero de Tores je lik koji je uneo živost u Safonova pisanija. Ipak, sve nas je interesovalo ko je zapravo on, s obzirom na to da nam je pisac nagovestio da ima neku uzbudljivu životnu priču. U knjizi “Zatočenik nebesa” on nam je otkriva. Tačnije, donekle… U ovom trećem delu serijala saznajemo da je Fermin uspeo da pobegne iz najozloglašenije tamnice u Barseloni, koja se nalazila na brdu Monžuik, a da je upravo u njoj drugovao, pazite sad… sa Davidom Martinom! Ovaj nesretnik je u međuvremenu mentalno oboleo, pa čitajući “Zatočenika nebesa” nameće se zaključak da je sve ono što mu se desilo u “Igri anđela” kao i sam Andreas Koreli, plod njegove iskrivljene mašte.
lavirint duhova - povratak hulijana karaša
Ako vam se ministar Valjs, koga smo upoznali kao direktora tamnice na brdu Monžuik u “Zatočeniku nebesa” nije baš dopao, moram da vas razočaram vešću da se dobar deo “Lavirinta duhova” vrti oko njega. Tačnije, oko njegove otmice i baš onako jezive osvete koju su mu neki njegovi bivši prijatelji pripremili. U priču je uvedena i Alisa Gris, koja je neka ženska verzija agenta 007, ili šta ja znam već kakav specijalac obučen za neke komplikovane slučajeve. Naravno, tu su i neizbežni članovi porodice Sempere, koje je Safon nekako traljavo povezao sa celom pričom, koja je lagano mogla da bude potpuno poseban roman. Ali, moramo razumeti autora i shvatiti da je bilo mnogo lakše prošlepati ga kao završnicu sage o „Groblju zaboravljenih knjiga“ i promovisati ovaj roman na krilima stare slave. Načeo je on tu jednu jako ozbiljnu temu o deci ukradenoj od roditelja i prodavanoj imućnim parovima za vreme Frankove vladavine, čije žene nisu želele da im se telo deformiše od trudnoće.
Hulija Karaš, moj omiljeni lik iz celog serijala, se vraća pred kraj „Lavirinta duhova“ i to da pomogne Danijelovom sinu i svom imenjaku da napiše knjigu. A ona nije ništa drugo do četiri Safonova dela. Ja sam očekivala neku veću i složeniju ulogu u celoj priči, pa sam tako ostala malo razočarana. Ili možda to i jeste ogromna uloga, ali sam ja volela još malo mistike od ljubavi prokletog Hulijana.
Oni koji nisu čitali ostale, mogu “Lavirint duhova” da čitaju i samostalno, kao knjigu koja je samo nekim likovima povezana sa prethodnim, što i nije neka prepreka za razumevanje dešavanja.
Sada kada bi trebalo da rezimiram sve prethodno napisano i pročitano priznajem da je bilo i čitalačkog ushićenja, radoznalog prevrtanja stranica, ali i ponekih razočaranja. Ipak, valjda je sve to normalno kada se radi o ovolikim napisanim stranama. Ono pri čemu i dalje ostajem jeste da je serijal o „Groblju zaboravljenih knjiga“ nešto što se razlikuje i što će svakome ko ga pročita obogatiti čitalačko iskustvo na jedan poseban način.
Napomena: Ovaj post je prvobitno bio objavljen na nekadašnjem izdanju bloga “Sa knjigama na ti”.
No Comments