Roman “Avanture nevaljale devojčice” se od svih knjiga na mojoj polici razlikuje po tome što sam ga pročitala dvaput, ali i po neprocenjivo vrednom potpisu Marija Vargasa Ljose, koji mi je lično dao, uz širok osmeh i stisak ruke, kada je bio gost “Lagune” u Beogradu. Vredelo je čekati u redu, koji se protezao od ulaza u knjižaru “Delfi” u SKC-u do Nemanjine ulice.

Ne znam koji epitet da dam glavnom junaku Rikardu, a da izbegnem “metiljav”. Nekako mi se on nameće kao najprikladniji. Znam da se on obično upotrebljava za nekog ko je bolešljiv, ali ja u ovom slučaju pravim izuzetak, jer ga baš tako zamišljam. Šta reći za muškarca koji je odrastao u bogatoj četvrti Lime, a čija je glavna životna ambicija bila da živi u Parizu. Uspeo je on nju da ostvari, ali mu nije bilo važno kako će živeti u “gradu svetlosti”, već samo da je fizički tamo. Neki će ga sigurno okarakterisati kao sanjara, ili romantičnu dušu što možda i nije daleko od istine. Možda i ja grešim kada ga smatram slabašnim, posebno zbog svega što je preživeo sa Čileankicom Lili, gerilkom Arlet, madam Arnu, misiz Ričardson, Kuriko. Sve ovo su samo životne uloge u kojima se pojavljivala njegova prva ljubav iz detinjstva, koju je kasnije u različitim životnim situacijama i stranama sveta iznova susretao i voleo. A ona je bila stvarno opasna! Jadan Mario Vargas Ljosa ako je u životu imao posla sa nekom ovakvom ženom, pa ga je ona inspirisala da napiše knjigu!

Večiti romantici će mi možda zameriti što sam rekla za Rikarda da je metiljav, a za “nevaljalu devojčicu” da je opasna, s obzirom na to da su se voleli. Doduše, pomalo uvrnuto su to ispoljavali, posebno ona, ali dobro,. Svi mi imamo svoje načine kako nekoga volimo i želimo da budemo voljeni. Ljubav je u ovom romanu dobila jedno sasvim novo tumačenje, ili bolje reći shvatanje. Možda je u ovoj knjizi onakva kakvu svi mi priželjkujemo, tajno ili javno, a to je – bezuslovna. Možda takva kakva je u današnje vreme može da opstane samo na stranicama knjiga, ali ne može niko da nam zabrani da maštamo i priželjkujemo takvu ljubav.

Pored ljubavi, ambicija je drugi ključni pojam ovog romana. I dok je kod Rikarda na “teškoj rezervi”, “nevaljala devojčica” je ima i previše! Zbog nje, ona je spremna da menja identitet, vara, obmanjuje, trpi perverzije jednog Japanca… Sve to samo da bi imala novac i status, koji je u detinjstvu mogla da vidi samo u bogatim kućama u kojima je njena majka bila čistačica. Rikardo, koji je u jednoj od takvih kuća živeo, imao je jednu jedinu ambiciju, a to je da živi u Parizu. Kada je ostvario, nije mu više ništa trebalo. Osim, “nevaljale devojčice” u zagrljaju!

To me navelo da shvatim kako u životu oni koji dobiju “sve na tacni”, veoma često izrastu u “lenčuge”, gotovane i ljude bez ambicije. U one koji nisu u stanju da iskoriste sve to što su od roditelja dobili kao osnovu za ostvarenje nekih svojih ciljeva. Sa druge strane, oni koji su od malena naučili šta znači pomučiti se za sve što imaš, ponekad postanu robovi “bolesne” ambicije. Ona može da ih pretvori u beskrupulozne ljude, koji “gaze preko mrtvih” da bi došli do cilja. Poenta je izgleda naći sredinu! Ali moja i nečija tuđa sredina sigurno nije ista?!

Napomena: Ovaj post sam napisala i objavila u septembru 2015. godine na tadašnjem izdanju bloga “Sa knjigama na ti”, a posle posete Marija Vargasa Ljose Beogradu