26 Oct Recenzija knjige: Rudnik, Miodrag Majić – Šta sami zakopavamo, a šta je zakopano mimo nas?
Ne sećam se da mi je o nekoj knjizi bilo teže da počnem da pišem. Nije da mi se nije svidela, jer i to je utisak koji može da se prenese, niti se desilo da ga nije ostavila. “Rudnik” Miodraga Majića jeste ostavio utisak, kao uostalom i prethodna dva njegova romana, ali i bezbroj pitanja na koja sam tražila odgovor. Ipak, cenjeni sudija me je opet iznenadio temom, a priču ovog puta nije opteretio stručnim terminima, kao što je bio slučaj u “Ostrvu pelikana”, a posebno u “Deci zla”.
“Zvanično ništa od ovoga što nameravam da ispričam nije istina.” Ne, ovo ne kažem ja, koja u svim svojim postovima pišem samo istinu, doduše možda samo moju. Ovom rečenicom počinje roman, a izgovara je glavni junak Bogdan Banjac i to direktno iz psihijatrijske ustanove. Majić kaže iz sanatorijuma, ali mi se čini da naše bolnice i ustanove za lečenje duše, malo ko naziva sanatorijumi. Šta posle takvog uvoda čitalac da pomisli i kako da prihvati sve što je u nastavku ispričano. Kao nešto što se stvarno dogodilo, ili kao nešto što je samo uobrazilja oštećenog uma. Tako vas onda pisac majstorski “voza” kroz ceo roman.
Rudnik - utisci
“Rudnik” je podeljen na četiri dela koja se zovu: Iskušenje, Krug, Proces i Molitva. Posle uvoda u kojem saznajemo ko priča priču i kome, lako vam je da nastavite sa čitanjem. Na početku otkrivamo ko je Bogdan Banjac, kako je odrastao i upoznao svoju devojku, nesuđenu suprugu, Saru. Ona je jedan od važnih likova u knjizi, ali moram da priznam da do samog kraja nisam uspela da prema njoj razvijem neku “emociju” ni lepu ni ružnu. Jednostavno nisam mogla da se odlučim da li je ona u ovoj priči dobar ili loš lik.
Skoro do polovine, čitanje ide prilično mahnito, znate ono tera vas da okrećete strane da biste saznali šta se dogodilo. U tom vrtlogu mi saznajemo dosta o Bogdanovoj babi koja ga je odgajila i bila jedna hrabra i jaka srpska žena, ali sa nekim tajnama koje je “odnela u grob”. Verujem da mnogi od nas imaju ili su imali jednu takvu babu, ili rođaku kako god, pa je Majić uspeo da lik Babi, kako joj njen unuk tepa, čitalac prihvati kao nekog sebi dobro poznatog i dragog.
Dok pisac vozi “pun gas”, što bi se reklo u današnjem žargonu, saznajemo za tamo neko selo gde meštani obolevaju od nekih čudnih boljki, a gde velika kompanija ima rudnik koji je, kako naslućujemo, odgovoran za sve to. Malo poznato, zar ne? Elem, dok vi saznajete da žitelji tog sela ne podnose Bogdana i njegovu porodicu zbog nekih grehova iz prošlosti, dok povezujete da sve to ima veze sa misterioznim rudnikom, dok se Bogdanu na ličnom planu dešavaju lomovi, a druga žena počinje da okupira njegove misli, Majić naglo ukoči.
Ok, neke se stvari iz Bogdanove prošlosti otkrivaju, čak on nađe taj rudnik uz pomoć jednog lika, koga sam sve vreme zamišljala kao onog inspektora Torentea iz istoimenog filma, pojma nemam zašto. Ipak, taj entuzijazam sa kojim sam čitala prvu polovinu knjige, nekako je uspeo da opadne.
Što se rudnika tiče, koji je na kraju krajeva glavna tema ovog romana, ni sad ne znam šta da mislim. Sa jedne strane, Majić je njegovim opisom prilično surovo prikazao društvo u kome živimo, sve ono što svakog dana političari i mediji zakopavaju na naše oči, a mi se pravimo da ne vidimo. Sa druge strane, on je i personifikacija našeg mozga, tog hard diska koji kad bi mogao da se potpuno očita, malo ko od nas ne bi završio na mestu odakle ovu priču priča Bogdan Banjac.
Bez obzira na pomenuti gubitak brzine i neke nedorečene priče, ovaj roman vredi pročitati. Preporučujem ga pre svega onima koji vole aluzije na aktuelnu političku situaciju i da prepoznaju stvarne ličnosti i dešavanja među fiktivnim. Takođe, onima koji se pitaju da li je pametno praviti se lud zbog svega što se oko nas dešava. Sa druge strane, “Rudnik” Miodraga Majića treba da pročitaju i oni koji se konstantno igraju psihoterapeutskih seansi sami sa sobom i pitaju se šta to uporno “guraju nogom” nazad u svoju podsvest, dok ono vrišti iz njih na razne načine. Evo ja ću da priznam da sam u timu 2 🙂
No Comments